О словцима / O slovcima

Од реченице: “Хеј! А како си ти писао када си био мали?”, је и почела ова авантура са Словцима. Јер ја стварно нисам могао да мом детету дам било какав одговор осим: “Немам појма, не сећам се.” Изгубило се све што сам икада написао на папиру као дете, јер пролазиле су године, биле поплаве, селило се, правио се живот. И на крају, све се изгубило или пропало или се потопило или избледело. И онда сам се сетио, па ја умем да правим фонтове, то радим између осталог, годинама. Зашто не бих направио фонтове својој деци, па кад њих буду питала њихова деца: “А како си ти писао/ла?”, могу да им покажу на екранима. Могу да им напишу и књигу као да су мали и они сами, могу да им напишу писмо својим малим рукописом. Мени би било дивно да ми неко од моје деце за двадесет година пошаље неко писамце, честитку или било шта са обликом словца каква су била док смо их, као родитељи, учили да пишу по папирима са оловкама и бојицама…

За сада можемо рећи и да је већи проценат рукописа који пребацујемо у фонтове на страни младе популације основаца. Мало је мањи број старијих који зеле да им се направи фонт, али то је мозда и зато што су нам све снаге усмерене на пројекте који се тичу основаца и основних школа. Ако си старији а желиш свој фонт, слободно се јави! Исто важи и за односе прављења ћиричице и латинице. Већи проценат је на страни ћирилице, а разлог је опет код деце јер је њима прво писмо ћирилица и азбука. Ја бих највише волео када би сви хтели оба писма и све симболе, јер онда имате комплетну тастатуру попуњено вашим рукописом, а можете да куцате и копирате све текстове.

Све у свему, то је почетак приче словца за која се надамо да ће направити неки успех у прављењу, архивирању и чувању ваших рукописа у облику фонтова, за нека будућа поколења и сазнања колико смо били писмени у овим нашим временима. Нека они клинци из будућности дају свој суд, а ми им помозимо да имају довољно материјала…

Od rečenice: “Hej! A kako si ti pisao kada si bio mali?”, je i počela ova avantura sa Slovcima. Jer ja stvarno nisam mogao da mom detetu dam bilo kakav odgovor osim: “Nemam pojma, ne sećam se.” Izgubilo se sve što sam ikada napisao na papiru kao dete, jer prolazile su godine, bile poplave, selilo se, pravio se život. I na kraju, sve se izgubilo ili propalo ili se potopilo ili izbledelo. I onda sam se setio, pa ja umem da pravim fontove, to radim između ostalog, godinama. Zašto ne bih napravio fontove svojoj deci, pa kad njih budu pitala njihova deca: “A kako si ti pisao/la?”, mogu da im pokažu na ekranima. Mogu da im napišu i knjigu kao da su mali i oni sami, mogu da im napišu pismo svojim malim rukopisom. Meni bi bilo divno da mi neko od moje dece za dvadeset godina pošalje neko pisamce, čestitku ili bilo šta sa oblikom slovca kakva su bila dok smo ih, kao roditelji, učili da pišu po papirima sa olovkama i bojicama…

Za sada možemo reći i da je veći procenat rukopisa koji prebacujemo u fontove na strani mlade populacije osnovaca. Malo je manji broj starijih koji zele da im se napravi font, ali to je mozda i zato što su nam sve snage usmerene na projekte koji se tiču osnovaca i osnovnih škola. Ako si stariji a želiš svoj font, slobodno se javi! Isto važi i za odnose pravljenja ćiričice i latinice. Veći procenat je na strani ćirilice, a razlog je opet kod dece jer je njima prvo pismo ćirilica i azbuka. Ja bih najviše voleo kada bi svi hteli oba pisma i sve simbole, jer onda imate kompletnu tastaturu popunjeno vašim rukopisom, a možete da kucate i kopirate sve tekstove.

Sve u svemu, to je početak priče slovca za koja se nadamo da će napraviti neki uspeh u pravljenju, arhiviranju i čuvanju vaših rukopisa u obliku fontova, za neka buduća pokolenja i saznanja koliko smo bili pismeni u ovim našim vremenima. Neka oni klinci iz budućnosti daju svoj sud, a mi im pomozimo da imaju dovoljno materijala…